НЕМАЧКИ ЕКСПЕРТ ЗАПАЊИО СВЕТ: Нешто се овде чудно догађа, познајем корону, он се не понаша тако


Wolfgang Vodarg

Познати пулмолог и дугогодишњи члан СПД Бундестага, др Волфганг Водарг, један је од научника и лекара у Немачкој који имају различито мишљење у вези са ширењем вируса короне и могућим противмерама.

Наука је још далеко од научног консензуса о питањима око вируса короне. Професор Том Џеферсон (Tom Jefferson), епидемиолог познатог Института Cochrane у Риму, дели Водаргову оцену.

Др Водарг предводи радну групу за здравље у одбору „Transparenci Deutschland“. Он у овом видеу, износу сумњу да ствари са овим вирусом нису баш најчистије нити најчасније.

О чему се заправо ради, погледајте у видеу.

Извор WebTribune

КРАТКА ИСТОРИЈА ПАПИРНОГ НОВЦА И МЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ СИСТЕМ


Прва фаза, увођење папирног новца

У XVII веку, Енглеска формира централну банку

Bank of England која је до крајавека почела да издаје папирни новац. У почетку, овај папирни новац који не поседује интринсичну[1] вредност, био је строго везан за злато и било је могуће заменити га за злато.:

Друга фаза, Бретон Вудс систем или како су Сједињене Америчке Државе постигле потпуну контролу над монетарним токовима у свету

Бретон Вудс (Bretton Woods) је назив за систем међународног монетарног управљања који је име добио према истоименој области у Њу Хемпширу (New Hampshire) у САД. Овај систем поставља правила за комерцијалне и финансијске односе између водећих индустријских држава средином XX века.

Овај систем представља први пример монетарног поретка који почива на договору а са циљем да се управља монетарним односима независних нација – држава.

Бретон Вудс систем је био припрема за обнову међународног економског система, по завршетку II светског рата.

1944. године, пред крај II светског рата, 730 делегата из 44 земље савезнице, окупило се у хотелу Mount Washington у забаченој области Бретон Вудс у Њу Хемпширу на „Монетарној и финансијској конференцији Уједињених нација“, познатој под именом „Конференциија у Бретон Вудсу“. Ово место је изабрано јер је секретар трезора САД, Хенри Моргентау млађи[2] (Henry Morgenthau, Jr.) тражио да се састанак одржи на забаченом месту.

Британију заступа делегација коју предводи Џон Мајнард Кејнс (John Maynadr Keynes) док делегацију САД предводи Хари Декстер Вајт[3] (Harry Dexter White), један од интелектуалних кумова ММФ.

Објашњавајући разлоге за формирање Међунаодног монетарног система, Вајт, који је наслутио да ће савезници да победе у Другом светском рату, изјављује:

„Фонд је од есенцијалног значаја да се освоји и сачува мир. То је разлог што представници 44 нације овде у Бретон Вудсу предузимају кораке да спрече да се понови новчани хаос који обично уследи када избије рат“.

Званични домаћин био је Моргентау. Обраћајући се делегатима, изјављује да је напредак, исто као и мир, недељив. „Сиромаштво, ма где да постоји, представља опасност по све нас и све нас подрива. Није га могуће локализовати ништа више као ни сам рат“.

Колико су ова два говорника искрено мислила оно што су изјавила, сазнаћемо у наставку.

Француска се супротставила оваквом новом монетарном систему али је била надгласана.

Конференција је трајала од 1. до 22. јула 1944. године и произвела је две институције, Међународни монетарни фонд и Међународну банку за обнову и развој која је данас део Светске банке.

Институција постаје оперативна 1945. године, након што је довољно земаља прихватило и ретификовало споразум.

Главна карактеристика Бретон Вудс система је у томе што је свака земља морала да усвоји такву монетарну политику која њен монетарни курс везује за курс америчког долара. Улога Међународног монетарног фонда била је у почетку да премости привремене дебалансе у плаћању.

Свака чланица потписница Бретон Вудс система била је у обавези да у Међународни монетарни фонд депонује 35 одсто својих златних резерви чиме је створен утисак да је нови монетарни систем заснован на на златној подлози док је истовремено уведена забрана употребе злата као новца.

Прво што је произишло из Бретон Вудс споразума је да је једина валута коју је било могуће заменити за злато искључиво амерички долар. Вредност је постављена на 35 долара за једну унцу[4] злата.

Друго што је произишло из овог система је да не може појединац да замени доларе у злато већ то могу само владе, односно, централне банке.

1971. године, представници француска влада долазе у САД и захтевају од тадашњег председника Никсона да им конвертује 3 милијарде долара у злато. Никсон се повлачи у Кемп Дејвид јер пред собом има очигледно нерешив проблем. Количина долара коју је Америка одштампала и пустила у међународне монетарне токове, превазилазила је количину злата за које је долар у том тренутку директно везан. Другим речима, Америка је издала ‘чекове без покрића’. Сувешно је рећи шта би се десило неком приватном лицу када би издало чек без покрића.

Ако би САД прихватиле и конвертовале 3 милијарде долара у злато, било је могуће очекивати да се ускоро Саудијска Арабија појави са истим захтевом. Саудијска Арабија је имала огромне количине долара које је добила продајући нафту Западу[5]. Они би могли да кажу, ако Француска хоће злато, боље да и ми што пре учинимо исто.

Без обзира на принцип који представља стуб на коме почивају међународни односи, а који гласи ‘Договори морају да се поштују’ (на латинском језику ‘Pacta Sunt Servanda’), 15. августа 1971. године, Никсон одбија да изврши конверзију долара у злато француској влади и тим чином једнострано укида конвертибилност америчког долара у злато. Овај догађај који историја памти под називом „Никсонов шок“, представљао је крај Бретон Вудс система а за последицу је имао да је долар постао фиат[6] валута.

Укидањем конвертибилности долара у злато настаје ситуација у којој долар постаје резервна монета у многим земљама. Истовремено, многе фиксне валуте, као што је британска фунта, такође постају валуте са пливајућим курсом[7].
1971. године вредност унце злата износи 40 долара али већ 1973. године, 97 долара.

Овај тренд се наставља када 1973. године избија рат између Арапа и Израела. Реакција Сауди-Арабијског краља Фејсала је да Америци уводи бојкот на продају нафте. Вредност долара наставља да пада, тако да 1975. године унца злата вреди 160 америчких долара (400 одсто пада у односу на 1971. годину).

Јануара 1978. године отпочиње револуција у Ирану против династије Пахлави и шаха Резе кога подржавају САД. Револуција је окончана успостављањем Исламске републике на челу са ајатолахом Хомеинијем. Иран успоставља контролу над производњом нафте. Прети опасност да се револуција прошири на Залив, на остале земље произвођаче нафте.

Русија децембра 1979. године превентивно улази у Авганистан како би спречила могућу револуцију у овој земљи.

Последица ових догађаја је да вредност унце злата 15. јануара 1980. године скаче на 650 долара.

После 1980. године, вредност долара према злату је релативно стабилна јер се креће у опсегу од 300 до 400 долара за унцу, нема драматичних промена. Ово је постигнуто тако што је успостављена контрола цене злата путем монопола.

Henri Morgentau mlađi
Хенри Моргентау млађи

Džon Majnard Kejs
Џон Мајнард Кејнс

Hari Dekster Vajt
Хари Декстер Вајт

Kralj Fejsal
Краљ Фејсал

Hotel Maunt Vašington
Хотел Маунт Вашингтон

Breton Vuds
Бретон Вудс

memorijalna tabla
Меморијална табла

američka delegacija
Америчка делегација

======================================

ФУСНОТЕ

[1] Вредност се не налази у самом новцу, као што се налази у злату
[2] Хазар рођен у Њујорку 1891. године
[3] Хазар чија је породица 1885. године емигрирала из Литваније у Америку
[4] Једна унца износи 28,3495 грама
[5] Обзиром да је важећа монета у међународној трговини био долар и да је Америка једина уемља која је долар штампала и пуштала у међународне монетарне токове, није постојала никаква препрека да одштампа онолико долара колико јој је у тренутку било потребно
[6] Fiat, латинска реч која значи ‘Нека буде урађено’. Назив за новац који своју вредност стиче на основу прописа владе или закона. Термин се користи у случају када је такав новац главна валута неке земље
[7] Вредност таквих валута мења се у складу са променом вредности америчког долара

МЕЂУНАРОДНИ ЗАКОН ДУБОКИХ ВОДА (International Maritime Admiralty Law)


          Онај ко жели да буде заваран, нека то и буде.

Латинска пословица

Речи које користимо у свакодневном животу, имају сасвим другачије значење у правосудном систему.

На планети Земљи постоје две целине. Једну целину чини копно а другу море. Сходно томе постоје и два закона. Закон копна и закон мора, закон воде. Закон копна је закон људи који на њему живе и зато је закон копна различит од земље до земље. Неке ствари које је могуће чинити у Америци, није могуће чинити у Русији или он што је дозвољено у Африци, није дозвољено у Великој Британији и тако даље.

Постоји и други закон који је изнад закона копна и који доминира светом. То је закон вода или закон дубоких мора. Цивилно право потиснуло је закон дубоких вода и он се односи само на оне који га својом вољом прихватају. За закон вода се каже да је то закон новца. Без обзира које боје вам је кожа, одакле сте, где живите, новац је – новац. Сваки пут када имате посла са банкама или када користите новац, потпадате под закон дубоких вода – Maritime Admiralty Law.

Закон дубоких вода представља тело приватних међународних закона који управљају односима између приватних субјеката који управљају бродовима на океанима.

Ако се вратимо кроз историју у време када је све ово почело, у земљу Каану[1], тамо су живели Феничани, а на њиховом језику реч каана значи трговачки банкар. Сама реч трговац – меркант[2] – потиче од речи мер – море (а оно је вода). Као морска дева (сирена – mermaid) имамо и реч трговац или меркант која у себи садржи реч море (mer).

Кип слободе зато мора да буде постављен на морску површину а не на копно. Мора да буде постављен у луку, јер то није кип слободе у оном смислу и коме се у енглеском користи реч freedom (слобода) већ у смислу у коме се користи реч liberty (слобода у другом смислу значења те речи). Ову другу врсту слободе, на пример, има морнар када брод пристане у луку. Ако му капетан дозволи да напусти брод, морнар је добио привремену слободу (liberty не freedom) али то не значи да је слободан. То је она врста, назови слободе, када се човеку који у суштини није слободан, одобри да нешто сме да уради.

Погледајмо како функционише овај закон дубоких вода.

Зашто људи одлазе на суд (у енглеском језику потпуно је исти израз за суд као и за игралиште – court, изговара се – корт)? Људи су стално забринути због одласка на court. На court (игралиште) се иде зато што се тамо игра кошарка или тенис. Како се игра тенис када се изађе на игралиште или court? Помоћу рекета (још једна реч која је иста за тениски реквизит и за изнуду или превару – racket). И пазите да не погрешите, они речи не бирају случајно. Ово су веома озбиљне речи. Они речи и изразе не употребљавају без користи. Речи су веома важне. Када одете на суд, зашто идете тамо? Зато што је то игра, исто као кошарка. Идеја је да се врати лопта у поље противника. Једна екипа пребаци лопту другој екипи (правника). Онда ова екипа устане и врати лопту у поље прве екипе (правника). И то је онда једна игра лоптом. А судија носи црну одору и он је арбитар. Њега није брига која страна ће да победи или изгуби, он добија новац у сваком случају. Он је тамо искључиво као арбитар и он носи црну одору. Постоји разлог зашто је одора црна, али то је једна засебна тема која заслужује посебну пажњу.

Дакле, судија је арбитар између два тима. Судска дворана је подељена на два дела. Ограда са „браном“ одваја део суднице у коме седе посматрачи од дела у коме седи судија. Врата у огради су аналогија са браном у каналу. Они који седе као посматрачи у судском процесу, припадају „закону копна“ и судија нема надлештво над њима. Надлештво судије је само са оне стране „бране“ где се налазе окривљени, порота, и правни тимови. Његово надлештво простире се само на „море“.

Када особа ступи у простор иза „бране“ она се симболички са „копна“ својом слободном вољом укрцава на брод односно на „море“. Ово је тренутак када према закону о дубоким водама може да отпочне пословање.

          Према закону о дубоким водама, ова особа (оптужени) је неовлашћено прешла из једне у другу средину и зато се сматра да је таква особа мртва („удавила се у дубокој води“). Једини који су овлашћени да пређу са друге стране „бране“ су адвокати, не и обичан човек. Зато „мртва особа“ не може да разговара са судијом већ у њено име то може да чини само адвокат.

sudnica
Судница у америчком правосудном систему: Јасно су видљива два дела, део где владају закони „копна“ и део после ограде где влада закон дубоких вода

Каже се да судија управља из судијске столице (на енглеском bench). На латинском језику реч bench је bank[3] (на енглеском језику реч bank има два значења, једно је банка а друго је обала реке). Судија дакле, управља у име банке. Где се налазе banks (обале)? Налазе се са обе стране реке и називају се речним обалама. Чему служе речне обале? Управљају током реке (current – на енглеском језику – речни ток, струја, струјање). Али истовремено, на енглеском језику реч currency значи валута, новац у оптицају. Значи да новцем или валутом која протиче, управљају банке (као што обале реке управљају током реке). Аналогија између протока новца којим управљају банке и тока реке којим управљају обале реке је потпуна.

Погледајмо још једну аналогију која објашњава како ово функционише.

          У енглеском језику, сви бродови су женског рода. На енглеском језику се за брод каже „она“ (she). Ваздушни бродови, ракете, прекоморски бродови су увек женског рода. Постоји веома јак разлог зашто је то тако. Банкарски закон дубоких вода каже да су сви бродови женског рода. Разлог је што у себи носе ствари које имају вредност (као што трудна жена у себи носи нови живот).

Када брод пристане у луку и буде привезан за док, капетан лучким властима мора да обезбеди потврду о попису бродског товара (на енглеском certificate of manifest) јер до јуче, брод није био ту. Јутрос се појавио (манифестовао се) и зато су се сви производи који су на броду, вредни на милионе долара, манифестовали. Сваки појединачни комад робе која је на броду, дошао је са воде.

Сваки брод има капетана, реч капетан потиче од латинске речи capitaneus која значи капитал – новац. Капетан представља новац на броду исказан вредношћу робе на броду.

Брод је усидрен у луци и привезан за док. Израз на енглеском је She sits in her berth („она је усидрена“). Израз за жену која је пред порођајем разликује се само за једно слово – She sits in her birth. Као што је брод (она) привезан за док, тако је и поред жене која се порађа доктор (dock на енглеском језику значи док, доктор се пише doc али се обе речи изговарају исто – док).

Када се дете рађа, оно на свет долази када мајци пукне водењак и када потече вода. Новорођенче мора да има потврду о рођењу, родни лист (birth certificate). Према Бароновом речнику банкарских израза, реч сертификат значи „Папир којим се установљава право на власништво“. Другим речима, свако ко поседује сертификат о рођењу, нечије је власништво (људски ресурси).

Новорођено дете је на основу закона о дубоким водама, производ! Тело сваког човека сматра се производом који подлеже закону о дубоким водама.

Мајка је дете „испоручила“ (реч deliver на енглеском језику значи породити, али значи и испоручити). Када купите, рецимо фрижидер, он ће бити отпремљен на вашу адресу (реч ship поред тога што значи брод, значи и отпремити). Биће вам испоручен. Соба за порођај се на енглеском језику каже delivery room или дословно преведено – соба за испоруку. Ваша мајка испоручује производ у соби за испоруку.

По закону дубоких вода, свако од нас је на свет дошао кроз мајчин порођајни канал.

Ако се догоди да приликом изношења телевизора или аутомбила из брода он падне и поломи се, то је у реду, јер понекада се рађају мртва деца и тада се губи новац. Онда вам буде издата умрлица (death certificate). Умрлицу увек потписује доктор, на енглеском језику – док (doc). Он потписује и ваш родни лист и вашу умрлицу.

Све ове речи су речи банкарског језика, речи закона дубоких вода. И зато, ако разумете речи које изговарају адвокати, судије, судови и владе, видећете да су све то речи из међународног закона о дубоким водама (Maritime Admiralty Law).

Аналогија која овде постоји најбоље се види у енглеском језику. Закон дубоких вода потиче из времена када је Енглеска доминирала светским морима.

Све религије, све цркве на свету функционишу по овом закону. Зато су све цркве подељене у деноминације[4], исто као и новчанице, у двадесетице, педесетице и стотине. Све цркве су производ који је проистекао из банкарског закона дубоких вода.

Никада у историји човечанства, нигде на планети ни један народ није устао и захтевао право да буде слободан. Концепт духовне, интелектуалне и физичке слободе никада није постојао на Земљи.

Изгледало је да је тај концепт коначно тријумфовао оснивањем Сједињених Америчких Држава и да је човек коначно постао суверени власник сопственог тела. Ипак, од 1868.[5] године, човек у САД потпада под међународни закон о дубоким водама.

Иако следећи пример може да изгледа (а вероватно и хоће) незадовољавајуће, ипак, поменимо га.

До 1868. године, људи у Америци су имали право да носе оружје и дешавало се да неке своје нерешене односе разреше тако што би изашли на улицу и пред свима, испред шерифове канцеларије, потегли пиштоље пуцајући један на другога. Овакви су се обрачуни обично завршавали смрћу једног од учесника, али то би се тако завршило и нико не би урадио ништа у вези са том пуцњавом. Није било хапшења, није био суђења није било пресуда.

Овако нешто било је могуће зато што су се до 1868. године сви Американци сматрали суверенима, човек је имао право да буде оно што јесте.

1868. године основана је компанија коју су оснивачи назвали Корпорација Сједињених Држава. Том приликом је утврђено да свако ко је члан корпорације или ко за њу ради, неће бити назван запослеником те компаније него грађанином.

Зато, ако вас данас неко пита да ли сте грађанин Сједињених Држава, помислићете да вас пита да ли сте у Америци законито и да ли имате право да послујете. Али, то није оно што су вас питали. Нису вас питали да ли сте законито у Америци, питали су вас сасвим прецизно да ли сте по својој слободној вољи грађанин Сједињених Држава и да ли то потврђујете. Јер, ако то потврдите, то значи да сте запослени у иностраној корпорацији која функционише под међународним законом о дубоким водама.

Зато, председник Сједињених Држава данас у ствари је председник корпорације у приватном власништву која се зове Сједињене Државе. Реч председник се увек користи у корпоративном праву, банке имају председнике, све компаније имају председнике. Председник није председник Америке, он је председник приватне корпорације која потиче из Енглеске.

***

          Разлика између Сједињених Држава и Сједињених Америчких Држава. Све је почело после грађанског рата 1871. године.

Још од Римског царства, постоје две ствари на земљи, земљиште и вода. Сходно томе, имамо закон земљишта и закон воде. Закон земљишта је закон људи у земљи у којој живе. Међутим, закони мора/воде су међународни закони. То су банкарски закони. Када добијете кредитну картицу у САД, она важи у Европи или у Индији.

Сви бродови су женског рода и они испоручују производ. Жене производе производе. Трудови, породиљска соба, рођење, брод, „она“ испоручује производе. Када се производ испоручује, потребно је уверење или манифест. Оно шта је на броду налази се у његовом манифесту. Људи су производ закона дубоких вода (поморски адмиралитетски производ), они такође имају сертификат или манифест – крштеницу[6]. На дну сертификата о рођењу, види се да су наши „информатори“ наши родитељи. Ми смо тада власништво Министарства трговине.

Сви људи су „залихе“. Чим човек дође на свет, он постаје власништво владе земље у којој живе. Погледајте разлику између Сједињених држава и Сједињених Америчких Држава. Сједињене Државе нису исто што и Сједињене Америчке Државе. Устав САД формиран је 1776. године док је Устав Сједињених Држава, донешен 1871. године. Сједињене Државе су корпорација. Формирана је у Делаверу 1871. године. Сви грађани су под регулативом корпоративног права. Све корпорације морају да имају председника, потпреседника, секретара и трезор. Дакле, корпорација САД формирана је законом из 1871. године. Грађанин Сједињених држава је запослен у корпорацији СД. (Џордан надаље разматра разлику)

Некада је Рим владао светом. Цезар је тада владао са „брда“. Вашингтон, нови Рим, јер Вашингтон јесте нови Рим, или империја.

Џордан дели своју мудрост о томе ко вас поседује и зашто Америка има продавнице алкохола и опијата на сваком углу.

Порекло речи црква

Енглеска реч church (црква) потиче од келтске речи kirk или kerk. Ако се ова реч пропрати дубље у прошлост, налазимо да келтска реч потиче од имена грчке богиње Кирке (Circe, на грчком језику ΚίρκηKírkē). Кирку су у древним грчким легендама назвивали Мајка Кирка.

Када погледамо шта грчка митологија каже о Мајци Кирки, налазимо да је она била у стању да хипнотише људе, да их доведе у свој дом, да за њима затвори врата и да им одузме ум тако да више нису знали ни ко су ни где су. Затим би их претворила у свиње и појела. Тако је Кирка живела од људи.

======================================================

ФУСНОТЕ

[1] Област која се у другом веку пре нове ере простирала на територији данашњег Лебанона, Израела, палестинских територија, западног дела Јордана и југозападног дела Сирије.
[2] Присетимо се имена словеначке трговачке фирме Меркатор.
[3] Ову Максвелову тврдњу није било могуће потврдити консултовањем латинских речника. Наиме, ни један енглеско-латински речник не преводи енглеску реч bench у латинску реч bank.
[4] Деноминација значи апоен али и вероисповест.
[5] Године 1868. основане су Сједињене Државе. Не треба мешати Сједињене Државе са Сједињеним Америчким Државама које су основане 4. јула 1776. године (дан независности).
[6] На енглеском језику израз за крштеницу је исти као и израз за уверење о производу – Certificate.

ХЕРКУЛ ПОАРО: Случај уласка у Европску унију


         Када неко некога хоће да отрује, не пружи му тањир са отровом. Не ради се то тако. Мала количина отрова стави се у дивно, укусно јело,
сервирано на богатој трпези са сребрним прибором и уштирканим и добро испегланим салветама.

         У тој комбинацији укусне хране и отрова, знатно је мање овог другог, а ипак, исход је смртоносан. Жртва је насела на подметачину, не видевши
шта јој се спрема.

         И увек је тако када се стварност посматра површно и када се уочава само први, очигледни слој, а превиђа онај дубљи, скривени, опасни.

         У телевизијској серији, „Поаро Агате Кристи“, ова позната књижевница, поручује неке јако важне ствари.

         У серији можемо да препознамо две категорије људи. Првој припадају главни инспектор Џап и Поароов сарадник, капетан Хејстингс.
Њих двојица представљају ону групу људи која на стварност гледа површно и која види само површински слој. Зато Џап никада није решио ни
један случај.

         У другу категорију спадају Поаро и они који чине злочине. Поаро на стварност гледа другачије. Он види и оно што прва категорија нити види
нити може да замисли да постоји. Поаро стварност посматра, како бих ја то назвао, форензичким погледом, запажајући ситне детаље које други не
виде, а који речито говоре о починиоцу злочина. Захваљујући таквом посматрању, Поаро, а не Хејстингс, Поаро, а не главни инспектор Џап, успешно
доведе случај до краја. Кад се све заврши, уследи Поароово објашњење којим он
покаже како је решио случај. Џап и Хејстингс слушају отворених
уста и увек су запањени оним што чују.

         Чини се да између серије „Поаро Агате Кристи“ и Европске уније, нема разлике. Површним посматрањем видећемо само „јако привлачно јело на
дивно сервираном столу
, које треба појести, али не и отров који се у њему налази. Како би Поаро поступио у оваквом случају?

         На свакоме од нас је да препозна у којој категорији се тренутно налази, у оној којој припадају главни инспектор Џап и капетан Хејстингс, или
у оној у којој је Херкул Поаро.  

Поаро_Хејстингс_Џап

ДАНИЦА ГРУЈИЧИЋ: нећу одустати никада


dr-Duica-Grujii[1]

Желим свима да се ЗАХВАЛИМ на великој подршци а поготово после Упитника на РТС. Добила сам стотине порука и свима велико хвала јер ви сте ти који сте изгурали ову причу у јавности.

                ШОКАНТНИ ПОДАЦИ – Поводом целе те приче једне групе људи да нема основе за сумњу и да је малтене добро за сву хемију и за сав осиромашени уранијум коју смо добили 1999. представићу вам податке које је изнео проф. др Чикарић на основу ЗВАНИЧНИХ ПОДАТАКА БАТУТА:

– Регистровани малигни тумори 2001. године – 30744
– Регистровани малигни тумори 2014. године – 35319 (+15%)
– Умрло од карцинома 2001. – 16 776
– Умрло од карцинома 2014. – 21 322 (27%)
– Од сист. малигнитета (леукемије/лимфоми) оболели 2001. – 734
– Од сист. малиг. (леук./лимфоми) оболели 2014. – 1539 (+110%)
– Умрло од системских малигнитета 2001. – 468
– Умрло од системских малигнитета 2014. – 1216 (+160%)

– Од 2001. до 2014. у Србији од системских малигних неоплазми умрло је 12 585. Системски малигни тумори чине свега 5% од укупног броја свих тумора.

– ВАЖНО! НАТО је 1999. године на Србију и Црну Гору просуо 186 Gbq (гигабекерела) уранијума 238 чије је време полураспада 4,5 милијарде година. То је 18600 бекерела по једном становнику. Дозвољена доза је 80 бекерела годишње по становнику. И да вас подсетим то је само прича око осиромашеног уранијума а поред тога се налази посебно загађење хемијом, гасовима, итд.

Невероватно је колико се једна група људи која има другачије мишљење (на шта наравно имају право) супротставља идеји да се формира координационо тело које ће испитати последице НАТО бомбардовања. ЧЕГА СЕ ПЛАШИТЕ ГОСПОДО?! Ако сте толико убеђени ви би први требало да подржите захтев и да докажете да нисмо у праву и да ставимо тачку на причу о последицама НАТО бомбардовања. Господо, ми не ширимо панику ми смо одговорни према грађанима ове земеље, и грађани имају права да знају истину а држава има дужност да то омогући и да реагује на те чињенице.

Нећемо одустати од захтева да се формира координационо тело које ће испитати све последице. И наравно, ако се прецизно математички докаже да смо у праву неће постојати закон нити сила које ће спречити ТУЖБУ НАТО ПАКТА, да ли појединачно земље чланице или алијансу то је питање за правнике. Јавља се свакодневно велики број војних лица, научника, лекара који имају податке, економиста и правника који су спремни да учествују у овом подухвату.

Такође јавља се велики број младих који желе да помогну да се ова тема прошири до свих наших грађана као и ван граница наше земље са разним пројектима. И постоји огромно итересовање где год сам држала трибину сала је била пуна и то пуна са великим бројем младих људи.

Евроатлантски „гладио“ прсти покушаја војног удара у Турској


 

(Фотографија: Фонд стратешке културе)

                У Турској је, након изузетно бурне ноћи, незванично угушен покушај војног удара, који су извели делови Оружаних снага те земље. Шести пут у модерној историји те земље након више деценија од последњег сличног случаја. Према задњим вестима са лица места, Истанбул и већи део земље, чврсто држе присталице Ердогана, који се у међувремену обратио јавности, док је ситуација у Анкари још увек нејасна. Пале су и жртве углавном међу полицајцима, што је свакако трагично.

                У једној од најважнијих чланица НАТО пакта је изазван потпуни хаос и то након управо завршеног Самита Алијансе у Варшави, на којем је Турска била потпуно кооперативна. Евроатлантским речником дефинисано – „догодила“ им се озбиљна криза. А, када до кризе „дође“, је л’ те, ваља њом управљати, тачно према постулатима војног правила Пентагона под ознаком ФМ 100-5.

                Једна од првих мера у том штиву које третира „Доктрину изазивања и управљања кризама“ је, преведено на српски језик поводом актуелних догађања – уколико се пуч (или догађај сличног садржаја и размера) сузбије, завести ванредно стање у земљи или нешто приближно томе и предузети низ репресивних мера. Уколико пучисти којим случајем успеју (то јест, уколико им се то дозволи и део је плана), наравно, након дипломатског и сваког другог премишљања светских чинилаца, подржати их у намери да „стабилизују“ новонасталу ситуацију. И у једној и у другој варијанти добитак је сасвим известан за онога ко се пита, а зна се ко је тај.

                Тако нешто је и провејавало не само у извештајима и у директним преносима догађаја у Турској од стране америчких и осталих западних медија током ноћи, већ и у својеврсном фемкању америчке администрације на челу са Бараком Обамом, којој је требало пуних пет сати да подржи Ердогана и „демократски изабрану власт“. Тек након тога ствари су се окренуле у супротном смеру. (Замислимо хипотетички идентичну ситуацију у Србији касних 90-тих, а то значи оружано рушење Милошевићевог режима, или, рецимо, на дан петог окобра – колико би смо дуго чекали на реакцију западних „пријатеља“ и каква би она била?)

                Дакле, следи ванредно стање или предузимање жестоких ванредних мера, онако како је то учињено у Француској још пре осам месеци, у којој ће се то стање продужити у недоглед, након „полуделог“ и „фанатизованог“ француско-арапског камионџије-убице у Ници. Терориста који је, гле чуда, уредно са собом понео лична документа (као и сви ранији терористи), и који је, као и многи пре њега, промакао моћним француским службама! (Личну карту видесмо, али тело убијеног терористе ама баш никако, који ће, успут речено, бити сахрањен не у Француској где је уредно живео, већ у родном Тунису).

                Ванредно или неко слично стање (редовно свакако не може бити, а могуће је да следи оно што и у неким другим арапским земљама) које чека Турску – значи пре свега додатно ограничавање људских права и слобода, значајно сузбијање демократије и осталих достигнућа модерног света. Тако нешто, следствено, омогућава актуелним властима појачавање репресије и наставак раније усвојене стратегије, како на унутрашњем плану – сузбијање и застрашивање политичких противника и хомогенизацију већине становништва, тако и (посебно) у спољној политици – Сирија, Курди, Блиски исток и припреме за реализацију главног циља, а то је удар на Русију, тачно на платформи управо завршеног Варшавског самита НАТО.

                Из неколико меродавних извора је саопштено, да су војни удар предводила два пуковника, један потпуковник и један мајор (или су бар оперативно били истурени испред главних пучиста), а накнадно је придодато још пет генерала, који су наводно имали подршку покрета „Хизмет“. Да ли је ово реално? У теорији (или у научној фантастици) наравно да је могуће, поготову у малим, такозваним банана-државама (што је посебно карактерисало 20. век), али у држави као што је Турска, па још у 21. веку, поред стотину и ко зна још колико врсних генерала, који су поодавно под контролом Запада, то је, једноставно, немогућа мисија.

                Дакле, без снажне организације и пажљиво осмишљене, вишедеминзионалне операције у врхунској конспиративности, без моћне политичке и сваке друге подршке (а то свакако није лидер проевропског покрета, који се притом налази у својеврсном добровољном егзилу), на овакав потез би се одлучили искључиво лудаци. Па чак и да су такви на челу пучиста – која би их то оружана сила послушала у модерно организованој и по НАТО стандардима и процедурама постављеној војсци? И све то у присуству Американаца и осталих западних савезника у оближњој бази Инџирлик и којекуде широм те земље.

                Кад год дође до неког овако крупног, може се слободно констатовати историјског догађаја са несагледивим глобалним последицама, прво питање које се обавезно поставља је – коме је у интересу да се Турска уведе у (контролисани) хаос? И оно друго, као логичан наставак – која моћна сила (или силе) оперативно, преко својих обавештајно-субверзивних служби, стоји иза догађаја? (Јер, очигледно је да досадашњи терористички акти у бројним турским градовима нису дали очекиване резултате).

                Можда је ову дилему најбоље растумачио донедавни премијер Турске Ахмет Давутоглу који је ноћас изјавио, уколико су медији веродостојно пренели ту информацију, да је „удар на Турску, удар и на милионе избеглица“.

                Дакле, процес „хуманог“ пресељавања милиона Арапа који је стицајем околности, услед озбиљне побуне обичног европског света (и појединих, оно мало преосталих лидера – државника) значајно успорен, треба плански, а то значи у тзв. контролисаном хаосу и у виду „стампеда“, наставити, како би се Европа у целини а не само чланице ЕУ, потпуно дестабилизовала с једне, а са друге стране – иако звучи парадоксално – у потребној мери извршила национална хомогонизација у циљу одбране слободе, независности, европских достигнућа…. а успут се одбранити и од претећег руског „агресора“ (не заборавимо најновију „Белу књигу“ Немачке), када за то дође време. А време је, ту негде, отприлике у пролеће идуће године.

                Чему дакле служе „гладио“ (као шири) и разноразне операције под називом „лажна застава“ (као ужи појам), а убеђен сам да је ноћашњи покушај војног удара у Турској био управо случај из наведеног асортимана, или још прецизније, експеримент „ин виво“?

                За изазивање и управљање кризама. (Присетимо се да су наши западни „пријатељи“ агресију на СРЈ званично називали „Криза на Косову“). Јер, без озбиљних криза, то јест, без амбијента који темељно застрашује људе и уводи их у панику и свеопшти хаос и безнађе (наравно и у ратну кланицу), немогуће је створити Нови светски поредак. А притом су такве операције довољно компликоване, збуњујуће и неразумљиве, зато што су најчешће потези који се вуку нелогични, па чак и у колизији једни са другим.

                У овом случају, најновија „гладио“ операција служи управо наведеној сврси – путем озбиљних криза и хаоса увести Европу у њену вероватно и најбитнију глобалистичку а давно зацртану прелазну форму – у покушај стварања Сједињених Европских Држава, на чијем челу треба да се инсталира јединствена Влада, одобрена (силом прилика) од стране испрепаданих народних маса, након тешких последица које ће неминовно уследити. И већ су ту негде.

                Дакле, да закључимо, ноћашњи покушај војног удара у Турској, чврсто сам убеђен, нема ама баш никакве везе са Реџепом Ердоганом лично, тачније његовом екстремистичком и ауторитарном владавином. Штавише, баш такав је Западу, чији је иначе пион, потребан. Као што нема везе ни са његовим наводним (а изнуђеним и од стране западних ментора одобреним) попуштањем званичној Русији – извињење због обарања хеликоптера, као и покушаји нормализације не само политичке, већ пре свега економске сарадње. И понајмање има везе поводом ратних неуспеха у Сирији, затим, због „решавања“ питања Курда, те због разголићене везе са ИСИЛ-овцима, и тако даље и томе слично.

                Посреди је велика игра владара из сенке. Најновији догађај је увод у оно што следи – потупна дестабилизација Блиског истока све до паљења озбиљног глобалног ратног пожара. У даљој перспективи и уништење Турске, то јест, свођење на меру коју су запланирали владари (а не актуелне марионете на челу најмоћнијих западних држава, који су само оперативни извршиоци прљавих послова!) на уштрб стварања нових или проширења постојећих држава у том делу света, увезаних у неку нову, глобално подобну Арапску унију.

                Истовремено ће се одвијати брутално прекомпоновање Европе, то јест европског континента у целини, укључујући и Британско острво – од Европске уније, преко националних држава, све до новоуспостављених неоколонијалних државоликих територија или оних које ће тек бити створене (рецимо „Косово“, подељена БЈР Македонија, БиХ, Каталонија, поједине чланице Велике Британије, дестабилизована Француска, евентуално цепање Белгије…). Све у свему, атмосфера коју карактеришу скоро па идентична обележја попут оних пред Први или можда још приближније, као пред Други светски рат. И зато не треба да чуди нагло војно буђење сасвим нове (али контролисане) Немачке.

                Све је, дакле, под знаком питања и у великој неизвесности. Али је само једна глобалистичка организација (која најмање служи националним државама чланицама и „партнерима“), формално спокојна и званично стоји по страни. Реформише се, озбиљно јача, увећава свој буџет, борбене снаге, капацитете, инфраструктуру и јединство – политичко, војно, безбедносно. Лако је погодити – реч је о Северноатлантској алијанси, дакле, о НАТО пакту.

                О томе нам експлицитно казују бројни закључци са управо завршеног Варшавског самита. Неки од њих, као што је онај у тачки 2. званичног Коминикеа, као да је предвидео ноћашње догађаје. И, зато, да са садржајем наведене тачке, прецизније, кључном реченицом у истој, завршимо ово писаније:

 

                „…Алијанса ће наставити успешно да испуњава три основна задатка која су постављена у Стратешком концепту, и то су: колективна одбрана, управљање кризама и кооперативна безбедност“.

                Но, о дометима скупа у Варшави и начинима супростављања тој агресивној глобалистичкој пошасти, у освртима који следе, односно, непланирано касне.

                Горан Јефтовић / Фонд стратешке културе