Херкул Поаро: Случај уласка у Европску унију


         Када неко некога хоће да отрује, не пружи му тањир са отровом. Не ради се то тако. Мала количина отрова стави се у дивно, укусно јело,
сервирано на богатој трпези са сребрним прибором и уштирканим и добро испегланим салветама.

         У тој комбинацији укусне хране и отрова, знатно је мање овог другог, а ипак, исход је смртоносан. Жртва је насела на подметачину, не видевши
шта јој се спрема.

         И увек је тако када се стварност посматра површно и када се уочава само први, очигледни слој, а превиђа онај дубљи, скривени, опасни.

         У телевизијској серији, „Поаро Агате Кристи“, ова позната књижевница, поручује неке јако важне ствари.

         У серији можемо да препознамо две категорије људи. Првој припадају главни инспектор Џап и Поароов сарадник, капетан Хејстингс.
Њих двојица представљају ону групу људи која на стварност гледа површно и која види само површински слој. Зато Џап никада није решио ни
један случај.

         У другу категорију спадају Поаро и они који чине злочине. Поаро на стварност гледа другачије. Он види и оно што прва категорија нити види
нити може да замисли да постоји. Поаро стварност посматра, како бих ја то назвао, форензичким погледом, запажајући ситне детаље које други не
виде, а који речито говоре о починиоцу злочина. Захваљујући таквом посматрању, Поаро, а не Хејстингс, Поаро, а не главни инспектор Џап, успешно
доведе случај до краја. Кад се све заврши, уследи Поароово објашњење којим он
покаже како је решио случај. Џап и Хејстингс слушају отворених
уста и увек су запањени оним што чују.

         Чини се да између серије „Поаро Агате Кристи“ и Европске уније, нема разлике. Површним посматрањем видећемо само „јако привлачно јело на
дивно сервираном столу
, које треба појести, али не и отров који се у њему налази. Како би Поаро поступио у оваквом случају?

         На свакоме од нас је да препозна у којој категорији се тренутно налази, у оној којој припадају главни инспектор Џап и капетан Хејстингс, или
у оној у којој је Херкул Поаро.  

Поаро_Хејстингс_Џап

Даница Грујичић – Нећу одустати никада


dr-Duica-Grujii[1]

Желим свима да се ЗАХВАЛИМ на великој подршци а поготово после Упитника на РТС. Добила сам стотине порука и свима велико хвала јер ви сте ти који сте изгурали ову причу у јавности.

                ШОКАНТНИ ПОДАЦИ – Поводом целе те приче једне групе људи да нема основе за сумњу и да је малтене добро за сву хемију и за сав осиромашени уранијум коју смо добили 1999. представићу вам податке које је изнео проф. др Чикарић на основу ЗВАНИЧНИХ ПОДАТАКА БАТУТА:

– Регистровани малигни тумори 2001. године – 30744
– Регистровани малигни тумори 2014. године – 35319 (+15%)
– Умрло од карцинома 2001. – 16 776
– Умрло од карцинома 2014. – 21 322 (27%)
– Од сист. малигнитета (леукемије/лимфоми) оболели 2001. – 734
– Од сист. малиг. (леук./лимфоми) оболели 2014. – 1539 (+110%)
– Умрло од системских малигнитета 2001. – 468
– Умрло од системских малигнитета 2014. – 1216 (+160%)

– Од 2001. до 2014. у Србији од системских малигних неоплазми умрло је 12 585. Системски малигни тумори чине свега 5% од укупног броја свих тумора.

– ВАЖНО! НАТО је 1999. године на Србију и Црну Гору просуо 186 Gbq (гигабекерела) уранијума 238 чије је време полураспада 4,5 милијарде година. То је 18600 бекерела по једном становнику. Дозвољена доза је 80 бекерела годишње по становнику. И да вас подсетим то је само прича око осиромашеног уранијума а поред тога се налази посебно загађење хемијом, гасовима, итд.

Невероватно је колико се једна група људи која има другачије мишљење (на шта наравно имају право) супротставља идеји да се формира координационо тело које ће испитати последице НАТО бомбардовања. ЧЕГА СЕ ПЛАШИТЕ ГОСПОДО?! Ако сте толико убеђени ви би први требало да подржите захтев и да докажете да нисмо у праву и да ставимо тачку на причу о последицама НАТО бомбардовања. Господо, ми не ширимо панику ми смо одговорни према грађанима ове земеље, и грађани имају права да знају истину а држава има дужност да то омогући и да реагује на те чињенице.

Нећемо одустати од захтева да се формира координационо тело које ће испитати све последице. И наравно, ако се прецизно математички докаже да смо у праву неће постојати закон нити сила које ће спречити ТУЖБУ НАТО ПАКТА, да ли појединачно земље чланице или алијансу то је питање за правнике. Јавља се свакодневно велики број војних лица, научника, лекара који имају податке, економиста и правника који су спремни да учествују у овом подухвату.

Такође јавља се велики број младих који желе да помогну да се ова тема прошири до свих наших грађана као и ван граница наше земље са разним пројектима. И постоји огромно итересовање где год сам држала трибину сала је била пуна и то пуна са великим бројем младих људи.

Евроатлантски „гладио“ прсти покушаја војног удара у Турској


 

(Фотографија: Фонд стратешке културе)

                У Турској је, након изузетно бурне ноћи, незванично угушен покушај војног удара, који су извели делови Оружаних снага те земље. Шести пут у модерној историји те земље након више деценија од последњег сличног случаја. Према задњим вестима са лица места, Истанбул и већи део земље, чврсто држе присталице Ердогана, који се у међувремену обратио јавности, док је ситуација у Анкари још увек нејасна. Пале су и жртве углавном међу полицајцима, што је свакако трагично.

                У једној од најважнијих чланица НАТО пакта је изазван потпуни хаос и то након управо завршеног Самита Алијансе у Варшави, на којем је Турска била потпуно кооперативна. Евроатлантским речником дефинисано – „догодила“ им се озбиљна криза. А, када до кризе „дође“, је л’ те, ваља њом управљати, тачно према постулатима војног правила Пентагона под ознаком ФМ 100-5.

                Једна од првих мера у том штиву које третира „Доктрину изазивања и управљања кризама“ је, преведено на српски језик поводом актуелних догађања – уколико се пуч (или догађај сличног садржаја и размера) сузбије, завести ванредно стање у земљи или нешто приближно томе и предузети низ репресивних мера. Уколико пучисти којим случајем успеју (то јест, уколико им се то дозволи и део је плана), наравно, након дипломатског и сваког другог премишљања светских чинилаца, подржати их у намери да „стабилизују“ новонасталу ситуацију. И у једној и у другој варијанти добитак је сасвим известан за онога ко се пита, а зна се ко је тај.

                Тако нешто је и провејавало не само у извештајима и у директним преносима догађаја у Турској од стране америчких и осталих западних медија током ноћи, већ и у својеврсном фемкању америчке администрације на челу са Бараком Обамом, којој је требало пуних пет сати да подржи Ердогана и „демократски изабрану власт“. Тек након тога ствари су се окренуле у супротном смеру. (Замислимо хипотетички идентичну ситуацију у Србији касних 90-тих, а то значи оружано рушење Милошевићевог режима, или, рецимо, на дан петог окобра – колико би смо дуго чекали на реакцију западних „пријатеља“ и каква би она била?)

                Дакле, следи ванредно стање или предузимање жестоких ванредних мера, онако како је то учињено у Француској још пре осам месеци, у којој ће се то стање продужити у недоглед, након „полуделог“ и „фанатизованог“ француско-арапског камионџије-убице у Ници. Терориста који је, гле чуда, уредно са собом понео лична документа (као и сви ранији терористи), и који је, као и многи пре њега, промакао моћним француским службама! (Личну карту видесмо, али тело убијеног терористе ама баш никако, који ће, успут речено, бити сахрањен не у Француској где је уредно живео, већ у родном Тунису).

                Ванредно или неко слично стање (редовно свакако не може бити, а могуће је да следи оно што и у неким другим арапским земљама) које чека Турску – значи пре свега додатно ограничавање људских права и слобода, значајно сузбијање демократије и осталих достигнућа модерног света. Тако нешто, следствено, омогућава актуелним властима појачавање репресије и наставак раније усвојене стратегије, како на унутрашњем плану – сузбијање и застрашивање политичких противника и хомогенизацију већине становништва, тако и (посебно) у спољној политици – Сирија, Курди, Блиски исток и припреме за реализацију главног циља, а то је удар на Русију, тачно на платформи управо завршеног Варшавског самита НАТО.

                Из неколико меродавних извора је саопштено, да су војни удар предводила два пуковника, један потпуковник и један мајор (или су бар оперативно били истурени испред главних пучиста), а накнадно је придодато још пет генерала, који су наводно имали подршку покрета „Хизмет“. Да ли је ово реално? У теорији (или у научној фантастици) наравно да је могуће, поготову у малим, такозваним банана-државама (што је посебно карактерисало 20. век), али у држави као што је Турска, па још у 21. веку, поред стотину и ко зна још колико врсних генерала, који су поодавно под контролом Запада, то је, једноставно, немогућа мисија.

                Дакле, без снажне организације и пажљиво осмишљене, вишедеминзионалне операције у врхунској конспиративности, без моћне политичке и сваке друге подршке (а то свакако није лидер проевропског покрета, који се притом налази у својеврсном добровољном егзилу), на овакав потез би се одлучили искључиво лудаци. Па чак и да су такви на челу пучиста – која би их то оружана сила послушала у модерно организованој и по НАТО стандардима и процедурама постављеној војсци? И све то у присуству Американаца и осталих западних савезника у оближњој бази Инџирлик и којекуде широм те земље.

                Кад год дође до неког овако крупног, може се слободно констатовати историјског догађаја са несагледивим глобалним последицама, прво питање које се обавезно поставља је – коме је у интересу да се Турска уведе у (контролисани) хаос? И оно друго, као логичан наставак – која моћна сила (или силе) оперативно, преко својих обавештајно-субверзивних служби, стоји иза догађаја? (Јер, очигледно је да досадашњи терористички акти у бројним турским градовима нису дали очекиване резултате).

                Можда је ову дилему најбоље растумачио донедавни премијер Турске Ахмет Давутоглу који је ноћас изјавио, уколико су медији веродостојно пренели ту информацију, да је „удар на Турску, удар и на милионе избеглица“.

                Дакле, процес „хуманог“ пресељавања милиона Арапа који је стицајем околности, услед озбиљне побуне обичног европског света (и појединих, оно мало преосталих лидера – државника) значајно успорен, треба плански, а то значи у тзв. контролисаном хаосу и у виду „стампеда“, наставити, како би се Европа у целини а не само чланице ЕУ, потпуно дестабилизовала с једне, а са друге стране – иако звучи парадоксално – у потребној мери извршила национална хомогонизација у циљу одбране слободе, независности, европских достигнућа…. а успут се одбранити и од претећег руског „агресора“ (не заборавимо најновију „Белу књигу“ Немачке), када за то дође време. А време је, ту негде, отприлике у пролеће идуће године.

                Чему дакле служе „гладио“ (као шири) и разноразне операције под називом „лажна застава“ (као ужи појам), а убеђен сам да је ноћашњи покушај војног удара у Турској био управо случај из наведеног асортимана, или још прецизније, експеримент „ин виво“?

                За изазивање и управљање кризама. (Присетимо се да су наши западни „пријатељи“ агресију на СРЈ званично називали „Криза на Косову“). Јер, без озбиљних криза, то јест, без амбијента који темељно застрашује људе и уводи их у панику и свеопшти хаос и безнађе (наравно и у ратну кланицу), немогуће је створити Нови светски поредак. А притом су такве операције довољно компликоване, збуњујуће и неразумљиве, зато што су најчешће потези који се вуку нелогични, па чак и у колизији једни са другим.

                У овом случају, најновија „гладио“ операција служи управо наведеној сврси – путем озбиљних криза и хаоса увести Европу у њену вероватно и најбитнију глобалистичку а давно зацртану прелазну форму – у покушај стварања Сједињених Европских Држава, на чијем челу треба да се инсталира јединствена Влада, одобрена (силом прилика) од стране испрепаданих народних маса, након тешких последица које ће неминовно уследити. И већ су ту негде.

                Дакле, да закључимо, ноћашњи покушај војног удара у Турској, чврсто сам убеђен, нема ама баш никакве везе са Реџепом Ердоганом лично, тачније његовом екстремистичком и ауторитарном владавином. Штавише, баш такав је Западу, чији је иначе пион, потребан. Као што нема везе ни са његовим наводним (а изнуђеним и од стране западних ментора одобреним) попуштањем званичној Русији – извињење због обарања хеликоптера, као и покушаји нормализације не само политичке, већ пре свега економске сарадње. И понајмање има везе поводом ратних неуспеха у Сирији, затим, због „решавања“ питања Курда, те због разголићене везе са ИСИЛ-овцима, и тако даље и томе слично.

                Посреди је велика игра владара из сенке. Најновији догађај је увод у оно што следи – потупна дестабилизација Блиског истока све до паљења озбиљног глобалног ратног пожара. У даљој перспективи и уништење Турске, то јест, свођење на меру коју су запланирали владари (а не актуелне марионете на челу најмоћнијих западних држава, који су само оперативни извршиоци прљавих послова!) на уштрб стварања нових или проширења постојећих држава у том делу света, увезаних у неку нову, глобално подобну Арапску унију.

                Истовремено ће се одвијати брутално прекомпоновање Европе, то јест европског континента у целини, укључујући и Британско острво – од Европске уније, преко националних држава, све до новоуспостављених неоколонијалних државоликих територија или оних које ће тек бити створене (рецимо „Косово“, подељена БЈР Македонија, БиХ, Каталонија, поједине чланице Велике Британије, дестабилизована Француска, евентуално цепање Белгије…). Све у свему, атмосфера коју карактеришу скоро па идентична обележја попут оних пред Први или можда још приближније, као пред Други светски рат. И зато не треба да чуди нагло војно буђење сасвим нове (али контролисане) Немачке.

                Све је, дакле, под знаком питања и у великој неизвесности. Али је само једна глобалистичка организација (која најмање служи националним државама чланицама и „партнерима“), формално спокојна и званично стоји по страни. Реформише се, озбиљно јача, увећава свој буџет, борбене снаге, капацитете, инфраструктуру и јединство – политичко, војно, безбедносно. Лако је погодити – реч је о Северноатлантској алијанси, дакле, о НАТО пакту.

                О томе нам експлицитно казују бројни закључци са управо завршеног Варшавског самита. Неки од њих, као што је онај у тачки 2. званичног Коминикеа, као да је предвидео ноћашње догађаје. И, зато, да са садржајем наведене тачке, прецизније, кључном реченицом у истој, завршимо ово писаније:

 

                „…Алијанса ће наставити успешно да испуњава три основна задатка која су постављена у Стратешком концепту, и то су: колективна одбрана, управљање кризама и кооперативна безбедност“.

                Но, о дометима скупа у Варшави и начинима супростављања тој агресивној глобалистичкој пошасти, у освртима који следе, односно, непланирано касне.

                Горан Јефтовић / Фонд стратешке културе

Случај удовице Ружице Ђинђић


         Тестамент са ознаком државне тајне

         Објашњавајући пре две године како је „Викторија група“ (компанија за трговину храном и пољопривредним производима), добила најповољнији кредит од 250 милионе евра, Зоран Митровић, генерални директор овог „демократског“ гиганта, схвативши да је „на клизавом терену“, почео је да се правда да он није власник „Викторија групе“, него Ружица Ђинђић, удовица покојног премијера Зорана Ђинђића!

         Тако је, за оне неупућене, одјекнула „сензационална“ вест да је Ружица мултимилионерка. Истина, до јавности су и пре тога стизале врло оскудне информације о томе чега је све ова „весела удовица“ власник, шта се све од покретних и непокретних ствари води на њено име, шта јој је Зоран оставио у наслеђе и шта су њему све оставили његови финансијери из земље и света.

         Али, после Митровићеве изјаве, више није имало шта да се крије. Реч је о жени која је била и остала „сива еминенција“ демократске пљачке. Ту чињеницу, оберучке је прихватила и напредњачка власт. Њен нови заштитник је Александар Вучић. Посао не сме да стане.

         Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шет месеци радног стажа! Његова супруга Ружица имала га је још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у готовини, којом располаже ова весела и богата удовица.

         У недавно објављеној биографији Слободана Милошевића, британски публициста Адам Ле Бор открива како је Америка, само у једном периоду, „напунила цегере“ некадашње српске опозиције са више од 70 милиона долара, приликом организовања пуча 2000. године. Ле Бор тврди да је по личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију“, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа“, које ће резултирати рушењем Милошевићевог режима.

         Ле Бор пише и о организованим криминалним групама које су биле под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, а које су извршиле серију атентата против кључних Милошевићевих сарадника, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ.

         Ле Бор даље пише како је Ђинђић одмах након што је „постављен за царског конзула“, добио наређења да Милошевића уклони, и то за награду од 100 милиона долара! Ђинђић је тај новац „авансно“ добио, и то је све што се о њему зна.

         Где је тај новац склоњен? Где су десетине и стотине милиона евра и долара стране помоћи некадашњој српској опозицији које је Ђинђић, као неприкосновени вође, „на руке“ добијао у коферима, торбама и аутомобилским гепецима?

         Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са „сурчинским мафијашким кланом“. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).

         Тај посао, који је финансиран средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Рашета Вукосављевић, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака. Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

         Са колико тог новца данас располаже његова удовица Ружица и у шта га је инвестирала? Са колико рачуна на страним банкама располаже, зашто је држава заштитила од прогона за учешће у пљачки српских предузећа и због чега надлежне институције „не знају“ за Ђинђићев тестамент?

         И бивши телохранитељ Зорана Ђинђића, Никола Сандуловић, више пута је у изјавама за јавност тврдио да је његов некадашњи шеф био пребогат човек. Према његовим тврдњама, огромне суме новца које су крајем деведесетих година долазиле из иностранства за рушење Милошевићевог режима, завршиле су у Ђинђићевим рукама, те да ништа од тога новца није ишло преко рачуна, већ је био у питању „готовина у врећама“.

         Мало људи је знало да је Зоран са Владимиром Вукосављевићем (његов некадашњи шеф обезбеђења) ишао и на границу са БиХ, одакле су преузимали новац у торбама. Зоран Ђинђић је имао и тајни рачун у швајцарској банци, фабрику микро чипова у Немачкој, у Бремену, али и акције у Кока коли. Иако њега више нема, породицу је збринуо за наредни неколико генерација.

         Неке „трансакције“ које је његова удовица Ружица спровела после његовог убиства, биле су само врх леденог брега испод кога се крије читава империја. Само наивнима није било јасно како је ова жена продала два стана за око 2,5 милиона евра. А, вест да је на ту бројку „још додала за вилу“, која вреди око три милиона евра, шокирала је само оне који не знају ко је и чиме се бавила Ђинђићева удовица.

         Мада то српској јавности није било познато, Зоран Ђинђић је имао и куће и станове на Азурној обали, у Монаку и Монте Карлу. Једно време се помињало да има некретнине и у Аргентини и то винограде и воћњаке. Нико никад није јавно рекао шта је Ђинђић оставио иза себе. Постоје информације да његов прави тестамент носи ознаку државне тајне.

         Трговина Ружице Ђинђић и државе, где се наводи да је она дала два стана на Студентском тргу и пола милиона евра у готовини за вилу у Ужичкој улици, само су продубили мистерију заоставштине Зорана Ђинђића. Поменути станови су били у две суседне зграде, али су били спојени пролазом који је посебно урађен у ту сврху, тако да су посетиоци деведесетих година прошлог века били увођени у само један од станова, не знајући да постоји и онај други!

         Кад је реч о куповини виле у вредности од преко три милиона евра, треба рећи и то да је ондашња власт прећутала да се ту уствари ради ради о комплексу неколико кућа и имања на адресама Ужичка 40 и Толстојева 35 где су живели председници некадашње Југославије, а касније и Милошевићев председник владе, Мирко Марјановић.

         Имање на адреси Толстојева 35, Други општински суд у Београду 1998. године, враћа на коришћење предратним власницима, а Окружни суд ту пресуду потврђује 1999. године. Упркос томе, чим се породица Ђинђић ту уселила, одмах је у такозваном ревизионом поступку, суд фактички национализовао поменуто имање које није било национализовано ни у доба комунизма!

         На новом, спојеном поседу, Ружица Ђинђић располаже са 34 ара земљишта, тржишне вредности скоро седам милиона евра, као и 600 квадрата стамбеног простора, а све то је платила двама становима и половином милиона евра, узетих од 1,1 милион евра које јој је дао Станко Суботић Цане непосредно после убиства Зорана Ђинђића.

         Иронично је то што је наследница предратног власника од 2002. до 2010. плаћала порез на имовину коју је користила породица Ђинђић!

         Новац који је после 5. октобра из иностранства стизао код Зорана Ђинђића, који је финансирао странке тадашње опозиције (по заслугама) био је толико велики да је смешно када би се рекло да је све отишло тамо где треба. Његов некадашњи телохранитељ Никола Сандуловић је тврдио да је огроман новац остао у Ђинђићевим рукама као и да тај новац никада није ушао у „регуларне токове“. За то је знао и Бранко Васиљевић, његов убијени телохранитељ, а евиденције о приспећу новца и његовом распоређивању, водио је само Зоран Ђинђић, без иједног присутног лица или, не дај Боже, контролора.

         Многи су се жалили из тадашњег ДОС на то што је Ђинђић био једини и неприкосновени „благајник“ и хтели су свој део колача, али…

         Суд „нема увид“ у имовину Ђинђића

         У Првом општинском суду у Београду, где се водила расправа о заоставштини покојног премијера Зорана Ђинђића, 10. децембра 2003. године, констатовано је да Ђинђић за живота није направио тестамент нити је са било ким склопио уговор о завештању.

         Прво, општински суд се само једном огласио саопштењем о Ђинђићевом тестаменту. У том саопштењу се каже да је Решењем о наслеђивању утврђено је да је од имовине Зоран Ђинђић оставио девизна средства на рачунима у Славија банци и Националној штедионици. Поред тога, Ђинђић је својим наследницима оставио акције Кока коле и списак издавачких предузећа која му дугују хонораре за преводе филозофских књига, као и књига које је он написао.

         Међутим, колико је средстава на Ђинђићевим девизним рачунима, у суду тада нису могли да кажу. Званично, „суд у то није имао увид“.

         Током оставинске расправе о девизним средствима Зорана Ђинђића бројеви његових банковних рачуна нису помињани у Првом општинском суду. Када је реч о некретнинама, Зоран Ђинђић их, према тврдњама овог суда, није ни имао! Стан на Студентском тргу, у којем је Ђинђић живео пре него што је постао премијер, није се водио на његово име!

         Акције Кока коле, које је лидер ДС оставио својим наследницима, куповао је у више наврата. Званично, то је урадио само три пута. У првом пакету је било 318, у другом 410, а у трећем 2442 акције. Али, данас је већ сасвим извесно да тих акција има знатно више. Према званичним подацима Београдске берзе, цена једне акције Кока коле износила је 2250 динара. Лако би било израчунати колико Ђинђићева породица од тога данас приходује, кад би се ушло у траг броју акција.

         Познато је и да је Зоран Ђинђић својевремено преко шабачког предузетника Станка Поповића купио акције Сојапротеина из Бечеја.

         Како су у то време радници фабрике штрајковали, укључена је Јединица за специјалне операције (ЈСО) како би новим власницима омогућила да уђу у посед. Радници су пребијени и ућуткани, а Поповић је поменуте акције својевремено пренео на Викторија групу, холдинг који је у свом поседу имао десетак предузећа. Ружица Ђинђић је наследила и ове акције које се не помињу у оставинском поступку.

         Упућени тврде и да је Ружица Ђинђић, заједно са Александром Влаховићем, посредно купила Вино Жупу из Жупског Александровца. Као номинални приватизациони купац помиње се један мање познати локални политичар Радомир Шљивић, познат по физичким обрачунима са политичким неистомишљеницима.

         Овакви и слични случајеви трговине (и насиља које је пратило те „акције“), само говоре да је статус Ружице Ђинђић у Србији посебан, те да држава из неког разлога са овом удовицом послује као са себи равноправним партнером. Ни такозване „нове власти“ оличене у Александру Вучићу, немају намеру да ишта мењају у том односу. Напротив, Ружица је чак похвалила Вучића и изговорила невероватну реченицу, да јој садашњи „вођа“ личи на Зорана!

         Такође треба рећи и то да баш нико из државних институција није поставио питање о безброј нелогичности које прате тестамент Зорана Ђинђића, и тиме доказао или одбацио приче које већ годинама круже о његовој баснословној имовини. Наравно, ни Ружица Ђинђић никада није помињала тестамент који је Зоран оставио, јер би онда народ видео шта је све од имовине имала њихова породица и шта све није пријавио када је био премијер, а онда би се потегло и питање одакле му све то.

         Ко је био Ђинђићев спонзор у Немачкој?

         Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају знатно мање новца него што јавност претпоставља.

         По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа „МК“ и директор Демократске странке.

         Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

         Ђинђић је убрзо постао и власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8. у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђинђић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

         Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

         Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

         Немачки дневни лист Јунге Велт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође „спонзорисао“ и премијера Србије Зорана Ђинђића.

         Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском Аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске, Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У готовини!

         Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

         Није лако с парама

         Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у готовини. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.

         Велике количине новца у готовини премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

         Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

         Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор пословне људе, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

         Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.

         Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело је да се расправља и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

         Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

         Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

         Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу.

         Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

         Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

         Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању.

Игор Милановић / Таблоид

Бивши агент енглеске тајне службе: Смрт је пуштена у погон, следи нам геноцид какав ова планета још није видела


            Они ће починити, по мом мишљењу, најгори геноцид који је ова планета икада видела, не само на људима, него и на животињама и биљкама. Узроковаће веће уништење од глобалног рата.

            Пре неколико година у основним и средњим школама у САД завладао је један чудан низ пуцњава по школама у ком донедавно мирни и неприметни клинци узимају оружје, улазе у школе и поубијају децу и професоре. Једном речју страхота. Свакакве су се анализе одвијале у то време.

                Јесу ли криви родитељи, игрице, пријатељи, друштво? Али, једна теорија заправо била је најнеобичнија. Многи људи верују како су ти клинци доживели одређену врсту контроле ума, односно да је неко, у овом случају Влада САД насумице изабрала дечаке, путем микроталаса „ушла“ у њихов мозак и рекла им да то учине, да постану бруталне убице. Зашто?

                Па након тих догађаја баш као и након 11. септембра, контрола у америчким државним школама постала је невероватна. Камере су постављене у свакој просторији, укључујући и тоалете. Ученици пролазе разне врсте прегледа и детектора пре него што уђу у школу, а школе чувају и школски полицајци који не дозвољавају нити родитељима да дођу по своје дете.

                Једном речју у школе је уведена апсолутна контрола која не би могла бити оправдана без ових немилих догађаја.

                Мислите да је вероватно тешко да постоји технологија која може да вас натера да убијате? Читајте даље.

                Др Бари Тровер (Бари Тровер) је британски физичар специјализован за микроталасну технологију. Радио је за британску војну морнарицу и био је члан британске тајне службе МИ6. Тровер је прави британски господин и јунак ако погледамо на који се начин информацијама бори за човечанство. Он спремно проговара, односно узбуњује, о једном врло тајном и убојитом оружју које владе широм света користе како би чиниле геноцид над човечанством.

                Реч је о микроталасној технологији коју велика већина човечанства уноси у своје домове. Он је учествовао у стварању тог оружја и из прве руке говори о страхотама које чине владе света људима, убијајући их и манипулишући овом застрашујућом технологијом.

                Са њим је разговарала Дебора Таверс (Deborah Tavers). Целокупан разговор налази се овде. Доносимо најзанимљивије делове тог разговора.

                Повод за разговор везан је за документ објављен јула 2012. године на службеним страницама америчке Беле куће, под називом ‘Коришћење пуног потенцијала спектра који контролише влада за подстицање економског раста’, у ком се расправља о различитим аспектима коришћења бежичне микроталасне технологије.

               Бари Тровер: Почетком шездесетих година обучавали су ме унутар владиних одељења за микроталасно ратовање. Током година сам проучавао различите облике микроталасног ратовања и кад је истекао рок мог служења у војсци, питали су ме би ли могао да наставим своја истраживања, јер сам ја кроз свој рад добио неопходно знање у том подручју. Морате да знате да се тренутно налазимо у новом Хладном рату и то је разлог зашто земље широм света то развијају. И то је разлог зашто се свуда постављају микроталасни одашиљачи, јер би их неко, ако би тако хтео, могао да користи у друге, застрашујуће сврхе. Чињеница је да је тај систем већ пуштен у погон.

               Пре много година наша влада (британска) је заповедила нашим научницима да када причају о микроталасима спомињу и наглашавају само топлину и ништа више од тога. Сви су то послушали и не причају ни о чему другом, с тим да поричу више од 40 година истраживања која су показала да микроталаси изазивају разне облике рака. Уместо да се служе научним истраживањима која то потврђују, они лажу. Тако, последњих 40 година ради енглеска влада, али и друге владе света. И Американци, Канађани, Аустралијанци, исто лажу. Лажу како би заштитили индустрију и заштитили њихове профите.

                Дакле, они су најобичнији лажови и то може да се докаже одобрењем Светске здравствене организације. То су исти они људи који седе на ICNAP сертификату, седе у владиним агенцијама за јавно здравство, седе у Светској здравственој организацији. Ту се вероватно не ради о више од 20 људи. Али да, они ће починити, по мом мишљењу, најгори геноцид који је ова планета икада видела, не само на људима, него и на животињама и биљкама. Узроковаће веће уништење од глобалног рата, и за неколико стотина година људи ће се присећати, ко год преживи, шта смо покушали да урадимо како би их спречили у том науму.

               Дебора Траверс: Док пролазимо кроз ово, Бари, желела бих да објасниш шта видиш у овом документу; молила бих те, јер ради се о 13 страница на којима говоре која је сврха тог микроталасног спектра који планирају.

               Бари Тровер: Једну ствар бих желео да напоменем. Универзитети можда и нису криви. И могу да вам дам  пример. Влада има на располагању велика средства за финансирање истраживања и универзитети се пријављују како би добили та истраживачка средства. Даћу вам један пример из САД – влада замоли један универзитет да осмисли начин помоћу кога ће микроталаси да се одашиљу у нечије уво, а заправо ће да му произведи звук у глави који нико други не чује, једино особа према којој се одашиљу таласи може то да чује.

                Универзитету је речено како ће то неизмерно да помогне глувима јер ће људи да причају у направу и моћи ће кроз њу да чују. За то сазнају власници великих трговина који кажу како би то могли да користе против лопова, могли би да им одашиљу поруку ‘Надзиремо вас. Остави то.’ Спречићемо злочин, и користимо то у добре сврхе. Није прошло много времена, нарочито у војсци и у великим трговачким ланцима,  пало им је на памет – ‘чекај мало, па могли би то да употребљавамо у нашу корист’.

                И тако, војска може да усади гласове у главе људи како би их натерала да ураде шта год пожеле, а велике трговине су схватиле – уместо да кажу ‘остави то, украшћеш то’, ако си неодлучан током куповине могу да ти кажу ‘заиста желиш то да купиш’. Након 9 месеци неко је тужио један велики трговачки ланац који је  остварио феноменалан профит за само 9 месеци, због одашиљања. Али случај је пропао јер је Државна канцеларија за комуникације рекла како су микроталаси безопасни.

                Дебора Траверс: Шта је њихов прави циљ? Проширити микроталасе на ширу популацију? Јер овај документ Беле куће доказује да је намера деловати, односно манипулисати, конкретно стотинама хиљада људи широм света?

                Бари Тровер: Да. То је управо тако.

                Дебора Траверс: Овде можемо да видимо карту која показује масовно циљано деловање, нарочито у САД?

                Бари Тровер: О, да. Апсолутно. То је једна од идеја која се крије иза „паметног бројила“ уређаја који се постављају у домове људи. Шта сада могу да раде? Могу да надзиру све особе у тој кући. Могу да гледају како идете у кревет. Могу да гледају шта радите у кревету. Могу да вас гледају у купатилу и у кади. Чују сваку реч коју изговарате. Имају справу која вам мери ниво хормона. Имају справу помоћу које вам, под условом да се налазе на 75 метара удаљености, мере мождану активност и могу да закључе како се осећате.

                Е, сад, ако то могу да раде целој популацији, већина не би волела да им се то ради, али их се не би тицало, а из перспективе владе, они ће вам рећи како нису заинтересовани за 98% популације, али јесу за 2% који могу да буду опасни по, рецимо, америчке грађане. Али то не вреди. Онда кажу: ‘Само мало, постоји група која нас спречава да урадимо то и то. Треба да их се пазимо’. И онда почну да делују на одређене религије, људе с дугом косом, људе који пуше канабис, а лествица иде све ниже и ниже и ниже, све док не почну да надзиру 75% популације а имају рачунарску технологију којом је то изводљиво. Зашто људи мисле да они то не раде ако могу, није ми јасно?

               Дебора Траверс: Па, то је сврха, ако смо добро схватили, овог документа Беле куће. Документ детаљно описује оружје за масовну контролу ума и квантне рачунаре и крађу ума, инвазију на људски мозак вештачком интелигенцијом. Можете ли људима да објасните шта то значи?

                Бари Тровер: Не волим израз ‘контрола ума’ јер ум не може заиста да се контролише. Можете да утичете да се особа другачије понаша, али немате непрестану контролу. Можете да утичете на то што људи раде и то је врло лако. Ја то могу. Могао бих то да изведем за мање од три дана.

                Дебора Траверс: Претворити некога у убицу?

                Бари Тровер: Могао бих да те претворим у убицу за мање од три дана. То је лако. Постоје различити разлози за покривање неког подручја микроталасима и за надзирање људи. И то се не би тицало 98% људи, али чињеница је да немате избор. И ако се замерите некоме у влади, могу да злоупотребе и свој положај и да нанишане на вас.

                Дебора Траверс: Постоји велики број научника који схватају шта су њихови научни експерименти проузроковали. Не користе се за добробит човечанства и сад виде да се користе на штету њихове деце, њихових породица и целог света и излазе у јавност како би се то сазнало. И сада се покушава утицај на њих микроталасном технологијом коју су помогли да настане и која се сад користи против већег броја узбуњивача, слажете ли се?

                Бари Тровер: Да. И могу да вам дам конкретан пример високог научног службеника у Енглеској. Али, ако ћете да постанете узбуњивач, морате да будете свесни да ће да вам прете смрћу и да се ради о врло озбиљним претњама смрћу. Остаћете без посла. Деца неће моћи да вам се запосле или да студирају. Ради се о личном али и породичном жртвовању.

                Могу да вам дам пример. Примио сам бројне шифроване и чудне поруке од високих службеника. Примио сам поруку од врло, врло високог службеника који ради на тајној експерименталној локацији у Енглеској. Рекао је, ‘Морам да разговарам с тобом, Бари’. Пристао сам и састали смо се. Рекао је како ћу ја моћи да му пружим своје виђење. ‘С владом смо склопили уговор о истраживању. Проучавамо утицај микроталаса на мозак и срце. Ја сам један од водећих научника у држави. Затражили су да проучавам утицај микроталаса на мозак и срце, конкретне пулсне фреквенције за које се зна како утичу на мозак и срце.

                Ја и ти обојица знамо, јер делимично сам студирао експерименталну физику, ако ћемо да проучавамо срце и мозак, то ће да траје од прилике, 15 година. Потребно је 10 година истраживања и још 5 година како би се решили поједини проблеми, затим треба да се напише рад, да се преда на рецензију другим научницима и онда се објави’.

                И рекао је како се ради о великом новцу. ‘Знаш колико су ми дали времена за спровођење експеримената на срцу и мозгу? Један од њих траје 10 минута, а други 20 или 25 минута. Могу оба да обавим за сат времена и још имам времена за кафу’. Рекао је да сада зна кад обави те експерименте, да ће резултати да сугеришу како је технологија безбедна, безбедна, безбедна, безбедна, безбедна. И знам да ће то да користе са печатом моје лабораторије на ком ће да пише ‘безбедно – слободно продај’. И тај конкретни систем се сад продаје у 150 земаља с потврдом да је сигуран’.

                И рекао ми је, ‘Ја нисам урадио ништа лоше. Обавио сам експерименте. Произвео сам резултате, који кажу да је производ безбедан, али знам да ће се то злоупотребљавати. Знам како ће људи да умру јер ће се то објавити. Жене ће добити рак дојки, имати побачаје; свашта ће да се догоди. Али то ће да ураде они – не ја’.

                Рекао је да је тренутно на високом научном положају у државној служби. ‘Имам супер плату. Имам  троје деце која студирају. Имам хипотеку на велику, лепу кућу. Ако их издам, све ћу да изгубим и никад више нећу моћи да се запослим. Деца ће морати да престану да студирају и живот ће ми бити ужас. Шта да радим?

                Рекао сам му како има само 2 избора: да дигне руке од породице, школовања деце и свега, или да ћути. И то су била једина два избора, и одлучио је да ћути.

Професор Миодраг Зец: Стићи ћемо на сахрану Европске уније


            БЕОГРАД – Професор Филозофског факултета у Београду др Миодраг Зец већ дуго је радо виђен гост на многим јавним медијским и другим дебатама. Студенти га обожавају, новинари и стручна јавност га респектују, а због његове хитре и бритке мисли, власти га не гледају баш благонаклоно. Интервју Миодрага Зеца  преносимо у целости.

Миодраг Зец

            Разговор почиње актуелним питањем:

            Шта може Србији донети почетак преговора о чланству ЕУ и шта ће се догодити кад тамо стигнемо?

            Професор Зец лаконски одговара:

            – Стићи ћемо на бракоразводну парницу или на сахрану ЕУ.

            Након тога образлаже:

            – Најпре се ваља подсетити да је ЕУ настала као немачки пројекат, послужила је сврси јер је била сасвим згодна платформа за уједињење Немачке и истовремено је подстакла велику економску експанзију Немачке. ЕУ је почела од тзв. римског уговора, односно уговора за угаљ и челик, што је отворило немачкој индустрији велико тржиште. Евро је заправо немачка валута која је допринела томе да Немачка експлодира и супериорно влада Европом. С тим у вези занимљив је податак да је данас суфицит немачке привреде онолики колики је дефицит остатка европских земаља. Немачка је у ствари владар ЕУ.

            А то што се ЕУ сусреће с низом проблема, као данас са избегличком кризом, јесте у ствари недостатак ЕУ идентитета. Направљена је велика државна творевина која нема идентитет који пуца при малим потресима. У ЕУ свако се представља првенствено као Немац, Француз или Енглез, а никако као Европејац.

            Добро, где је ту Србија?

            – Ми смо се нашли ни на небу ни на земљи. Нашли смо се у оквиру једне мантре у коју сви улазе, па ‘ајмо онда и ми. Уместо да смо ишли у ЕУ почетком деведесетих кад је ЕУ цветала, када смо могли ићи као на свадбу и весеље, ми ћемо стићи на бракоразводну парницу или на сахрану ЕУ, где ће бити постављана питања ко је коме дужан и ко је кога преварио.

            Наша домаћа политика на ту тему је једна мантра које се сви држе и та политика црпи свој легитимитет из тог „европског пута“. Уосталом, у Србији је немогуће променити власт иза које стоји ЕУ. И ово што ради Вучић, то је њему велики плус, јер похвале његовој политици стижу из ЕУ и ММФ, а Европи је потребан потпис за Косово баш од оних политичара који су били највећи евроскептици. Међутим, има ту ствари које су смешне и отужне. Вучић главни аргумент извлачи из онога „шта су рекли странци“. Па, рецимо, на питање смањења плата и пензија, Вучић одговара: „Баш су нас Немци похвалили што смо смањили плате и пензије“. Ако је то тако добро, зашто Меркелова својима није смањила плате и пензије? Али, он се држи те матрице и он ће на том таласу имати велику подршку споља и изнутра. Али, ми имамо стандардни и давнашњи проблем распећа између Истока и Запада и објективно то не можемо да пресечемо. Једна од највећих мудрости код нас, као да је Свети Сава рекао: „Ми смо Исток на Западу и Запад на Истоку“. Тако кроз историју у сукобима Истока и Запада све иде преко наших леђа.

            Професоре, не постоји проблем који нема решење. Где је решење?

            – Геостратешки, актуелна власт у Србији одлучила је да идемо у ЕУ. Али, имамо проблем, јер нам обећавају да нас тако чекају мед и и млеко, а неће нас чекати. Напротив! ЕУ нам нуди штап и шаргарепу, где је штап све дужи, а шаргарепа све мања.

            Највећи профит Србије у овој причи могао би да буде да коначно направимо правну државу?

            – То јесте важно питање, али има и озбиљну дилему – да ли је можемо сами направити или нам треба тутор. Волео бих да то урадимо сами, али очигледно је да ми без тутора нисмо у стању да направимо тако значајан корак. Е, ту већ видим некакав смисао нашег уласка у ЕУ. Ту се, ипак, јављају озбиљни проблеми. Дубоко сам разочаран сазнањем да ЕУ нема историјску мисију коју су имале велике државе и империје. Рецимо, кад је Рим освајао нове просторе, он их је цивилизовао, урбанизовао и унапређивао у сваком смислу. Видите, кад је Рим освојио северну Африку, цена жита у Риму је пала. А кад је ЕУ ушла у Либију, добили смо хаос. Европи, дакле, није стало до цивилизацијске мисије, стало јој је само до доминације.

            У једном интервјуу рекли сте да Србија полако клизи у хаос. Премијер Вучић тврди да Србију чека прави просперитет?

            – Чини ми се да се ствари не одвијају како премијер каже. У делу европских интеграција он је добио матрицу и он то спроводи. Исто важи и за односе с ММФ. Али, у делу где треба самостално да уреди државу, да изгради институције, правни систем, да изгради правила игре – не видим да он то ради. Не видим да су урађене реформе правосуђа, здравства, школства, видим додатно растакање институција, система на којима почива свако модерно друштво. Узмимо за пример систем образовања – једна нација да уради себи ово што смо ми урадили с Болоњом, убацивање „амброзије“ у систем равна је самоубиству нације. Па још ако у систем пустиш пет стотина хиљада лажних диплома, па људи с тим дипломама продру у судство, здравство, у цркву, то је стравично. Тако смо дошли до логике младих људи која каже да нема смисла учити за овде него за иностранство.

            То је канцер нације, пораз без преседана?

            – То је крволиптање једне мале нације које не може добрим да се заврши. Ми смо нација којој је неопходна људска инфузија. Србија као матица српског народа дуго је живела на инфузији људског капитала. То је била снага Србије. Сад замислите ситуацију у Гламочу, Требињу, Дрвару, где у сваком мјесту 100 најбољих момака заврши гимназију и дође у Београд на студије. Педесет одсто остане у Србији. Србија је била мала Америка, земља с највећом миграцијом на почетку двадесетог века. А данас је Србија такође мигрантска земља, из ње млади и образовани више одлазе него што долазе, па се Србија суочила с опасношћу тоталног нестанка, јер нема ко да дође из поменутих крајева. Слично је и у Српској. Из свих српских крајева млади одлазе у Чикаго, Торонто, Нови Зеланд. А истовремено у Србији и Српској лишавамо се највећег капитала – младих и образованих људи који одлазе да се не врате. Значи, у Србији, па и у Републици Српској, човек је вишак. Београд је изгубио супремацију на Балкану, јер људи из Српске, Словеније, Македоније, више не улажу новац у Београд, што су некад радили. Они сад купују станове у Бечу, Прагу, Лугану.

            С тим у вези је и најава ревизије Дејтонског споразума на штету Републике Српске. Да ли овако онемоћала Србија може да заштити Републику Српску?

            – Мислим да Српска треба да штити саму себе, што још може, а и Србија може да је штити уколико успостави  једну другачију комуникацију са Српском – да то не буде искључиво комуникација политичких партија и предизборних обећања, већ комуникација кроз школу и државне системе две српске земље. Данас заправо није јасно шта ми једни од других хоћемо, немамо идеју и не чинимо довољно у вези с тим питањима. Изгубиле су се интелектуалне везе, рецимо…

            Професоре, утисак је да све владе које су столовале у Београду од 1995. до данас некако нису стале иза Српске, нису је пригрлиле с идејом да је унапреде, подигну?

            – Морају се градити слојевите и свестране везе између две српске државе, да се та сарадња издигне изнад текуће политике, да се та сарадња сведе на део националне идеје и националног корпуса, да, рецимо, имамо природне везе између универзитета из Београда и Бањалуке. Ми заправо не схватамо благословеност већег простора. Нажалост, Срби се и даље множе дељењем, што свакако није добро… Генерално, проблем у Србији и у Српској јесте у томе што нема институција које би обављале своје послове по дифолту. Треба поставити питање – можемо ли заједничким снагама направити једну просвећену администрацију, добру болницу у Бањалуци, три врхунске гимназије у Српској. Па, можемо, али нисмо. Овако, сви ћемо постати Мегатренд, јер они који ваљају у ови условима постаће ништа, што разара и Српску и Србију. Укратко, ми немамо сазнање благословености уређене државе која служи народу, па зато имамо партократску државу која је алат за отимање.

            Због чега све власти у Србији од 1980. па касније и у Српској личе једна на другу?

            – Личе, јер код Срба ништа није домишљено. Овде је појам државе нешто туђе, јер су нам дуго на овим просторима странци организовали државу, па се и даље понашамо тако да то треба разорити, поткрадати, варати, пљачкати. Не певају узалуд свако јутро Американци: „Бог благословио Америку и мене што сам ту рођен“.  Већина Срба кад се пробуди помисли: „Проклет био што се родих овде, боље би било да сам у воду скочио“. Због тога се код нас често догађају мање или веће револуције, преврати, а ниједан властодржац у Србији није нормално завршио.

            Код Срба елита никад није била на цени. Због чега?

            – Све је то уткано у наш ген. Код нас влада правило – лакше је оробити караван него ткати свилу. Хајдучија је на већој цени, а елита, елита је давно издала свој народ. Али, пре тога елита је доживљавала велика понижења. Рецимо, Јован Стерија Поповић дошао је из Угарске, где је имао поштовање и статус. Дошао је у Србију гдје су га понижавали и вређали, а Милош га је протерао из Србије. Али, генерално, у тим временима и касније успешни Срби долазили су у Србију, окупљала их је једна велика идеја, људи су доносили капитал, улагали у Србију. Данас успешни Срби одлазе у иностранство, тамо односе и капитал.

            Замислите овако – у Француској постоји Висока школа за националну администрацију, из које најбољи иду у одређена министарства, здравствене и друге установе. Код нас сигурно иду најгори на најважније функције. Дошли смо дотле да једино има смисла лепити плакате и бити политичар. Не тако давно, рецимо, професори чувене бањалучке Гимназије били су уважена господа, имали су знања више него данашњи академици и универзитетски професори. Али, они нису претурали по контејнерима, нити је власник две тезге на пијаци имао идеју да купи унивезитет као данас…

            Данас наставнице и професорке немају зубе, деца их туку, па ми смо, рушећи образовни систем, срушили темељ на којем почива ово друштво. То нам није урадила Европа, сами себи смо то учинили.